Da li je moguće da niti jedan segment ove nazovi_države ne može da normalno funkcioniše ili bolje rečeno da gleda svoja posla. Čim ne uspemo da ispunimo očekivanja, podbacimo u samom radu, nestručni smo za svoj posao odmah se okrećemo tuđem poslu i tuđim problemima i sa sebe skrećemo pažnju. Da smo Švajcarska ili tako neka uređena zemlja ja bih onda dozvolio „zaštitniku građana“ da sebi daje slobodu i komentariše šta mu je volja. Da možda nemamo dnevnih primera gde država, kompanije, bahati pojedinci.. ugrožavaju „građanima“ elementarna ljudska prava, ja bih rekao da nam je zaštitnik malo „dokon“ pa čitajući štampu dozvoljava sebi slobodu da se bavi zaštitom američkih institucija. Na žalost, toliko dnevnih situacija nam pokazuje baš suprotno. Da smo instituciju „zaštitnika“ preozbiljno shvatili ili da „nam“ je izbor istog bio promašaj kao i mnogi naši izbori. Čitajući ovih dana o tragediji porodice Nastić (bez obzira kakav je rasplet ovog slučaja, siguran sam da se posledice ne mogu izbeći, makar one psihičke) najteže mi je bilo kada sam sebe projektovao u takvoj situaciji nemoći. Kao mučni san u kome ležim nepomičan, paralisan dok sam suočen sa brojnim opasnostima, prestrašen jer ne mogu pomeriti niti jedan deo tela i više ništa nije u mojoj moći. Pretpostavljam da tako izgleda ta Nastićevska borba Davida i Golijata. Ne znam baš puno o kulturološkim razlika nas i Amerikanaca. Nisam stručnjak za pedofiliju i američko zakonodavstvo kao „naš“ zaštitnik Janković, ali znam iz nekog svog ličnog iskustva ili sam čitao o tuđim iskustvima ili jednostavno znam: - Da je teško kada želiš da dokažeš pravdu, a ti si onaj „šut“ iz narodne poslovice.
- Da je još teže kada se ta „pravda“ tiče tvoje porodice, a gradaciju težine potpomaže geografija.
- Da bilo koji činovnik koji se angažuje i odvoji vreme za rešavanje tvog porodičnog problema se smatra prijateljem jer mi na žalost nismo naučili da im je to u opisu radnog mesta, a takvih činovnika (čitaj Generalni konzul Srbije u Čikagu, Nikitović) je toliko malo da se ovaj može smatrati presedanom.
- Da je Amerika zemlja pravde i sloboda gde nipošto ne smete imati slike svoje obnažene dece, bez obzira što u gradovima te glorifikovane zemlje postoje delovi u koje policija ili ne daj bože agencija za zaštitu dece nikada ne ulazi i pored saznanja da se u tim delovima grada deca koriste kao sredstvo plaćanja ili razmene.
- Da pravni sistem te velike zemlje rešava i mnogo veće sporove u roku od šest meseci, a ako se to ne desi tako brzo razlog može biti da recimo optuženi proučava svoja prava i pravni sistem Amerike u, recimo, Gvantanamu.
- Da čak i deca srpskog porekla moraju imati neka prava, pa dok čekaju rasplet u zemlji pravde i morala, žive u krugu porodice koja je kulturno, tradicionalno, verski, jezički… prihvatljivija za njih.
- Da u predmetnoj agenciji rade samo ljudi, takođe skloni greškama kao i mi…
E sada, ponovo razmišljam o nesretnom Jankoviću i razlozima koji su ga naterali da opominje nas (čitaj javnost) da prerano ne donosimo zaključke, a funkcionere (čitaj Generalnog konzula Srbije u Čikagu, Nikitovića i gradonačelnika Đilasa) da se ne mešaju u rad pravosudnih ili kojih već organa Amerike. Pored navedene „dokonosti“ (slobodno vreme koje nam dozvoljava razne slobodne aktivnosti ili stanje svesti koje se najčešće opisuje kao: ne znam šta ću sa sobom) pretpostavljam da i doza izvežbane višegodišnje servilnosti prema velikim silama ima svoj udeo. Voleo bih da smo u snažnom naletu demokratije i evropeizacije dobili i instituciju koja nas može štititi od „zaštitnika građana“. U šumi kancelarija, agencija, direktorata… moglo se naći mesta i za tako nešto, pa bi isti morali objasniti „zaštitniku“ šta je njegov posao i čime bi trebalo da se bavi. Možda bi tada Jankoviću bilo jasnije da i velike sile, bez obzira što mogu uticati na naše sudbine, mogu da pogreše, a kada pogreše, neko im na to mora ukazati. Možda bi mu bilo jasnije da nije u redu decu odvajati od roditelja (ukoliko se naravno sudski ne dokaže bilo kakva anomalija u ponašanju istih) na toliko dug period, a posebno da za decu nije srećno rešenje da budu deo porodice koja ima drugačiji tradicionalni, verski, kulturni ili nutricijski razvoj. Zamislite da muslimansku decu ista agencija dodeli nekoj šumadijskoj porodici gde se prerađevine od svinjskog mesa smatraju za osnov ishrane, a rakija za lek! Naravno, sve ovo su samo razmišljanja koja neće pomoći porodici Nastić da ovu agoniju srećno okonča, niti će Jankovića naterati da ne razmišlja podanički, ali će meni makar prividno biti lakše jer sam rekao šta mislim.
